Zašto vozila u prirodi ne treba zabraniti?

Često smo svedoci zgražavanja šetača po prirodi nad “gnusnim” vlasnicima terenskih vozila, koja, po njihovom mišljenju “uznemiruju, uništavaju i zagađuju” prirodu, sa zaključkom kako “to treba zabraniti”. Podršku sasvim sigurno imaju i u raznim ekološkim organizacijama, kao i u državnim strukturama, tako da se pravo na život onih koji su izabrali da se na ovaj način kreću kroz divljinu svake godine sve više dovodi u pitanje. Ali hajde da ovoj problematici priđemo hladne glave, logički, da vidimo šta je od svega što se tvrdi istina, a šta predrasuda, i da li je takva tendencija zaista opravdana.

Smatram da se kretanje vozilima kroz divljinu nikako ne bi smelo zabranjivati, iz barem dva ključna razloga:

1. Time se jednom delu građana krši osnovno ljudsko pravo na slobodu kretanja. Za neke ljude kretanje vozilom je pitanje izbora, a za neke druge (stare, bolesne, invalide) možda i jedini mogući izbor.
2. Argumenti ekološke prirode protiv ovakvog načina kretanja, realno, ne postoje.

Sad će na tačku 2 gomila ljudi graknuti u nameri da mi iskopa oči, govoreći “kako možeš tako da lažeš, kad je očigledno da su vozila štetna po životnu sredinu, to već i mala deca znaju”. E pa upravo u tome je problem, što je ta “činjenica”, besomučnom medijskom eksploatacijom postala “očigledna”, po principu da 1000 puta izgovorena laž naprasno postaje istina. Hajde da to detaljnije elaboriram.

Šta tačno nemotorizovani ljubitelji prirode zameraju vozačima?

Kad god neko negoduje zbog pojavljivanja vozila u prirodi, argumentacija je sledeća – kažu “tako se uznemiravaju životinje, uništavaju šumski putevi i zagađuje priroda izduvnim gasovima”. Ja ću vam reći da je svaka od ovih tvrdnji potpuno paušalna, izrečena na osnovu prihvatanja određenih dogmi, bez da je onaj ko je izriče ikada makar i pokušao ozbiljnije logički da razmisli o njenom smislu. Krenimo zato redom.

Da li terenska vozila uznemiravaju životinje?

Mislim da je ovo u stvari pogrešno pitanje. Pravo pitanje je – da li ljudi uznemiravaju životinje? A odgovor na njega je svakako potvrdan. Životinju ćete podjednako uznemiriti ukoliko se na njenoj teritoriji nađete i kao pešak ili biciklista, ili ako naiđete u terenskom vozilu. Ona će u svakom slučaju jednako pobeći. Može li se reći da životinje više uznemiravaju ljudi u vozilima, nego ljudi izvan vozila? Na osnovu mog pedesetogodišnjeg iskustva kretanja i boravka u prirodi, takav zaključak apsolutno ne mogu da izvedem. Štaviše, čak je moguće da vozila u pokretu manje uznemiravaju životinje nego pešaci, jer se u njihovom životnom okruženju, samim tim što se brže kreću, kraće zadržavaju. Čak se i pitanje buke motora vozila obično preuveličava. Za razliku od kros motorcikala i kvadova, čiji motori jesu bučni, motor terenskog vozila pri nekom normalnom radu na niskim obrtajima proizvodi manje decibela od mnogih prirodnih zvukova. Svaka rečica ili vodopad pored koje prođete biće daleko glasniji, a ukoliko se čuje huk vetra, vozilo koje nailazi verovatno ćete čuti tek kad stigne na nekoliko metara od vas.

Sve u svemu, odgovor na ovo pitanje je negativan – vozila sama po sebi NE uznemiravaju životinje. Ljudi ih uznemiravaju, a čak i životinje jedne druge međusobno uznemiravaju (štaviše, čak i jedu). Jedna srna će svakako biti mnogo više uznemirena pokušavajući da pobegne od vuka, koji je vidi kao plen, nego od vozila koje pasivno prolazi šumskim putem. Ali, možda bismo mogli, za promenu, da to ne nazivamo uznemiravanjem, već kohabitacijom različitih vrsta na istom prostoru. Svako od nas može da učini ponešto da na nekom prostoru boravi u harmoniji sa drugim vrstama koje tu žive.

Da li terenska vozila oštećuju šumske puteve?

Do odgovora na ovo pitanje možete i sami da dođete ako obratite pažnju na oštećenja na putevima tamo gde ih primetite. Po veličini tragova i načinu kako su putevi oštećivani, lako ćete doći do zaključka da ta oštećenja sva do jednog potiču od vozila angažovanih u procesu eksploatacije šuma – šumskih traktora sa lancima i teških kamiona kojima se drvo transportuje iz šume, koji u pretovaru mogu da budu i po 60 tona teški. Blatnjavi kolotrazi koji se pune vodom i ostaju iza takvih kamiona često su i po pola metra duboki, i oštećenja puteva do kojih dovode su često takva da tim putevima terenska vozila više ne mogu ni da prođu, jer bi se nasukala na te kolotrage. Mnoga oštećenja koja vidite nastaju vučom balvana. Jedno terensko vozilo, u proseku teško oko dve tone, makar hiljadu puta prošlo nekim šumskim putem, ne može mu naneti štetu ekvivalentnu onoj koja će nastati nakon samo jednog prolaska natovarenog kamiona (a tamo gde je u toku eksploatacija šume često dnevno prođe i po više desetina kamiona).

Tako da se i ovde terenska vozila nepravedno optužuju za nešto što zapravo ne čine. Ako se iole krećete po prirodi znate vrlo dobro da seča šume u nekom predelu za sobom ostavlja pravi ekocid, i to što ostaje često više i ne liči na šumu. Prolazak terenskog vozila istim predelom neće ostaviti apsolutno bilo kakav trag, odnosno ni po čemu nećete moći da primetite da je ono tuda prošlo.

Još jednu stvar je vrlo bitno naglasiti vezano za oštećivanje puteva. Najveća oštećenja obično su izazvana neposrednim dejstvom bujičnih voda tokom obilnih kiša. Svaka veća provala oblaka ima potencijal da, ako konfiguracija terena tome pogoduje, uništi šumski put do neupotrebljivosti, u meri u kojoj to ni teoretski terenska vozila ne bi uspela pa makar se narednih 100 godina tuda kretala. Ako vama ovo nije jasno, pitajte bilo kog meštanina nekog planinskog sela.

Da li terenska vozila zagađuju prirodu izduvnim gasovima?

Da motori sa unutrašnjim sagorevanjem tokom svog rada emituju gasove verujem da nije sporno, ali ono što nas u ovom slučaju zapravo zanima jeste da li terenska vozila emitovanjem tih gasova mogu da utiču na životnu sredinu u meri da ostave neke štetne posledice? Zanimljivo je da nikada nijedan naučni institut u svetu nije napravio studiju koja se bavi ovim pitanjem, tako da se zaključci donose “odokativnom” procenom. Pošto mene takva procena ne zadovoljava, potrudio sam se da nabavim ručni merač zagađenja i da sprovedem ispitivanje u kojoj meri izduvni gasovi vozila utiču na životnu sredinu.

Prvo sam poredio nivo PM čestica i ostalih zagađivača u nekom okruženju pre nego što se u njemu (barem tog dana) pojavi neko vozilo, pa zatim nivo čestica nakon prolaska (i boravka) vozila na tom prostoru. Nije bilo vidljive promene (a sprava je vrlo osetljiva, može da izmeri razliku od jednog mikrograma po kubnom metru vazduha). Zatim sam pristupio drugom eksperimentu. Nekoliko vozila je prošlo šumskim putem, a sprava je merila zagađenje pri tlu, na manje od metra od putanje kojom su prošli auspusi. Ni tu nisam uspeo da registrujem promenu.

Reći ćete “ma sprava ti je pokvarena, ništa to ne radi”. Daleko od toga! Zapali li bilo ko ko sedi za stolom cigaretu, sprava će gotovo trenutno registrovati promenu koja se meri stotinama, čak i preko 1000 mikrograma po metru kubnom vazduha. Slično i sa dimom od logorske vatre.

Finalni test da se uverim da iz auspuha ne izlazi parfem bio je taj da pustimo motore dva vozila da rade u mestu, i da lagano primičem merač auspuhu, u nameri da vidim u kom trenutku će da odreaguje, odnosno da registruje promenu u kvalitetu vazduha. Verovali ili ne, merač je registrovao promenu tek na manje od metra od auspuha! Na svakoj tački daljoj od toga, gasovi su bili raspršeni do apsolutno nemerljive koncentracije. Isto tako i nakon prestanka rada motora – već u roku od nekoliko sekundi, sve ono što se nalazilo u neposrednoj blizini auspuha, raspršiće se do nemerljivosti. Ni u slučaju dužeg stacionarnog rada motora (čak i sat vremena) u nekom arealu od desetak metara oko vozila ne može se registrovati promena u koncentraciji PM čestica u odnosu na period pre dolaska vozila na tu tačku.

Šta vam sva ova merenja govore? Meni govore da je svaka tvrdnja kako su izduvni gasovi terenskog vozila prisutni u koncentraciji koja može imati negativan uticaj na ekosistem čisto vređanje inteligencije.

Ima li onda bilo kakvog štetnog uticaja terenca na životnu sredinu?

Hajde da pažljivo razmislim na koji bi to još manje očigledan način (koji mrzitelji terenskih vozila obično ne pominju) terensko vozilo eventualno moglo da naškodi prirodi.

Curenje ulja. Da, ulje ne treba rasipati po prirodi, čak ni ono iz tiganja. Ali, ispravno terensko vozilo ne rasipa ulje oko sebe. Čak ako se zavučete pod neka, videćete da je odozdo sve suvo kao barut. U slučaju da je neko u manje savršenom stanju i da kane neka kap negde, svakako je to nemerljivo manja količina od one koju, recimo, motorna testera svakodnevno ostavlja u šumi od ulja kojim se podmazuje lanac. Tako da je bespredmetno nadizati dreku o ovom aspektu zagađenja koje terenska vozila mogu da načine pre nego što se zabrani eksploatacija šuma, kao aktivnost koja je očigledno daleko, daleko štetnija po životnu sredinu (ne samo zbog ulja iz motorki).

Gaženje sitnih životinja. Ovo je nešto što se pažljivom vožnjom svakako može izbeći, jer onaj ko vozi valjda gleda gde vozi. Ok, mrave, bube i crve, ponekog puža, svakako će zgaziti, ali oni će jednako nastradati i pod vašom planinarskom obućom. Ja strogo vodim računa da krećući se kroz prirodu ne zgazim neku kornjaču, i nikada me ne mrzi da izađem iz vozila kada neku ugledam i sklonim je s puta, kako je ne bi nehotično zgazio neko manje pažljiv. Nesrećni slučajevi su, doduše, mogući, ali kao što rekoh, obzirnim ponašanjem vozača i iskrenom brigom prema prirodnom okruženju, njihova verovatnoća se svodi na neki prihvatljivi minimum. Svakako nedovoljan da bi to mogao biti osnov za bilo kakvu zabranu koja na nekoj teritoriji nije opšta zabrana kretanja (bez obzira na sredstvo).

Zašto onda pešaci “mrze” džipere?

Sada već dolazimo do iracionalnih faktora koji stoje iza mišljenja pojedinaca da kretanje terenskim vozilima kroz prirodu treba zabraniti, tj. do lične netrpeljivosti kao osnovnog motiva.

Egocentrizam. Ovo je, zapravo, osnovni razlog zašto neko “mrzi” ljude koji se pored njega kreću terenskim vozilima. Insistiranje pojedinca na tome da ništa i niko ne sme da mu remeti doživljaj boravka u prirodi koji on smatra za jedini pravi. Potpuno odsustvo tolerancije prema onima čiji su doživljaj i potrebe možda drugačiji, nespremnost da se ono što tražimo za sebe, dozvoli i drugome.

Zavist. Mnogi ljudi boravkom u prirodi pokušavaju da se oslobode nekih svojih urbanih tenzija i frustracija, pa često i nesvesno zapravo “mrze” one koji se pored njih provezu u terenskom vozilu, jer smatraju da ne mogu sebi da priušte takav ugođaj, a itekako bi voleli da su u mogućnosti.

Fisk ideje bazirane na predrasudama i uopštavanje. Ljudi često jednostavno nisu otvoreni za drugačija mišljenja, ne žele da se menjaju i evoluiraju. I onda im je najlakše da sve one koji su drugačiji ubace u koš krivaca za sva zla ovoga sveta. Lošem imidžu vlasnika terenaca svakako je kumovala jedna manjina adrenaliskih ovisnika – divljaka – koji takva vozila u prirodi koriste na bahat i neodgovoran način, i onda je onima koji to posmatraju i nad time se zgražavaju najjednostavnije da uopštavanjem sve vlasnike terenskih vozila trpaju u isti koš. Jer, nemaju oni ni vremena ni živaca da se bave uočavanjem suptilnih razlika.

Jasno mi je da će još uvek biti ne mali broj onih koji će, bez racionalnog objašnjenja i obrazloženja, jednostavno tvrditi da vozilima nije mesto na planini. Da im se to, ako nikako drugačije, a ono estetski, prosto ne uklapa u njihovu sliku prirode. Ukusi su različiti. Živi, i pusti druge da žive. Što tražiš za sebe, ne uskraćuj drugima.

Related Images: