Putujem na točkovima. Kada snega nema, mogu da stignem takoreći bilo gde i da ostanem koliko god hoću, granice ne postoje (naročito ako je suvo). Kada padne sneg, ne mogu da stignem na više od 10% mesta do kojih inače mogu da stignem, i tamo gde stignem obično je previše hladno da bih mogao da boravim ako ne pronađem neki čvrst zaklon. Tako da sneg osećam kao prepreku u istraživanju i boravku u prirodi.
Naravno, postoje turno skije, krplje, sanke sa psećom zapregom, dakle ograničeno kretanje u snegu je moguće. Ali sporo. Ponekad traži ulaganje nadljudskih napora, autonomija kretanja je daleko manja, uticaj nepovoljnih vremenskih prilka daleko veći… Jednostavno kretanje na taj način ne može da preraste u trajno stanje, to je samo moguć način stizanja od zaklona do zaklona. Testiranje granica sopstvene izdržljivosti u kratkotrajnom napuštanju svog zimskog zaklona. I količina stvari koje se mogu poneti na taj način je vrlo ograničena.
Mehanizovano kretanje kroz dubok sneg je moguće, ali predstavlja investiciju koja višestruko prevazilazi onu u terensko vozilo. I pritom je nešto što, onog trenutka kada se sneg otopi, postaje neupotrebljivo. Dakle racionalnost i isplativost ulaganja u sredstvo za motorizovano putovanje kroz dubok sneg je u direktnoj korelaciji sa brojem dana i meseci u godini kada ti je tako nešto realno potrebno. Da živimo negde u Sibiru (ili drugde na dalekom severu), možda bi takva investicija imala rezona. U Srbiji je uložiti 20-50 k evra samo da bi par meseci godišnje bio mobilan (i još triput toliko da bi imao mobilno stanište koje je efektivno moguće zagrejati u zimskim uslovima) vrlo diskutabilno.
Dakle, mnogo je svrsishodnije jednostavno istrpeti taj sneg kao elementarnu nepogodu, i onda, sa prvim prolećem, ponovo udahnuti Život punim plućima 
