Hodanje prija, priznajem. Biti u tišini na čistom vazduhu, disati ravnomerno, koračati ritmično, razmišljati dok koračaš i osmatrati svet oko sebe. Zašto onda češće ne odlučujem da pešice pređem neku planinu, na način kako to planinari čine?
Zato što taj način ima jednu ozbiljnu manu. U stvari, više njih. Ako u danu hoćeš da stigneš duboko u divljinu i da se iz nje vratiš, moraš maltene da trčiš. I onda ništa oko sebe ne vidiš, nigde nemaš vremena da zastaneš, ništa da fotografišeš, puno toga ti promakne jer pokušavaš u raspoloživ broj sati da uklopiš nemoguće. Naročito po kratkoj jesenjoj obdanici. Ako pak ideš opušteno, osluškuješ i zastajkuješ, zaviruješ, fotografišeš, nećeš daleko stići. Odnosno, teško da ćeš uopšte stići do one prave divljine. Ako odlučiš da odvojiš više dana kako bi sve to mogao da činiš, a ipak stigao do divljine, moraš da nosiš na leđima ranac od 25-30 kg u kome ti je kamp oprema, hrana i ostalo. A onda si još sporiji, još više snage ti treba, i realno manje možeš da pređeš tokom dana nego bez tereta.
I kako onda pomiriti sve? Pa jednostavno. Kombinujući vožnju i hodanje onako kako ti najviše prija. Staneš, ugasiš motor na mestu gde ti se dopadne. Hodaš onoliko koliko osećaš potrebu. Ostaneš onoliko koliko ti prija. Odvezeš se malo dalje, opet ugasiš motor, pa opet hodaš. Napraviš jednočasovnu foto sesiju i opet imaš vremena da sve stigneš što si zamislio. Skuvaš ručak umesto da jedeš sendviče. A i krov nad glavom je tu kad te stigne mrak.
Zato terensko vozilo nije nikakav antipod pešačenju, nikakvo “narušavanje” prirode, nikakvo “švercovanje” kako ga neki doživljavaju. Ono je pomoćna alatka za planinare koji žele više od onoga što mogu da postignu samo sopstvenim nogama. Koji žele jedan sveobuhvatniji kontakt s prirodom, gde rastojanja više neće biti ograničavajući faktor za njihovu radoznalost. Ono je sredstvo da svojoj imaginaciji daš krila i da u istraživanju prirode postaneš zaista nezavisan od bilo koga i bilo čega. Da i nemoguće postane moguće.