Ommadawn. Treći album Mike Oldfield-a, objavljen pre 42 godine, mogu slobodno reći da je obeležio moje pozno detinjstvo i adolescenciju. Bila je to zvučna ulaznica u moj tajni svet, magična kaseta koja bi našla put do mog vokmena svaki put kada bih poželeo da se iskradem u šume, da odem na neka daleka, skrovita, samo meni poznata mesta. Pritisnuo bih Play, i ovaj zajednički, dosadan i uštogljeni svet pun pravila bi nestajao. Spakovao bih časkom svoj ogromni transportni ranac, strpao u njega vreću za spavanje i šator, i agilnošću klinca punog neizdrža za nekim tajnovitim šumama i gorama ga zabacivao na leđa, hvatao prvi autobus u nepoznatom pravcu, i očas bih se obreo u tom svetu čuda, iz kojeg je potekao Ommadawn… Taj božanski zvuk koji je stvorio jedan drugi introvertni klinac, kome, kao i meni, ovaj zajednički svet nije trebao. Taj moj svet bio je okupan suncem, obojen u zeleno i plavo, milovan vetrom, gde su svoju pesmu svirali potoci, bumbari i ptice pevačice. Svet koji je bio najsličniji onome što su nas učili da se zove raj.
Continue reading “Return to Ommadawn – sećanje na bezbrižnost”