Kompletna sistemska doktrina gazdovanja prirodom usmerena je ka tome da se ljudi u prirodi osećaju kao strano telo. Koje u prirodu odlazi kao u bioskop ili muzej, strogo nadzirano i tek povremeno (poželjno u grupama), i koje u njoj nema pravo da čini ništa osim da hoda po unapred zacrtanoj maršruti i u okviru definisane satnice. Povratak čoveka kao individue prirodi, za sistem je jeres. Daleko bilo noćenje u prirodi, bez nadzora i na mestima koja za to “nisu predviđena”. Ne daj bože paljenje logorske vatre, ili sakupljanje jestivih plodova, a da prethodno nije zatražena dozvola, i plaćena naknada za to. Sistem jasno pokušava da nam stavi do znanja da priroda ne pripada nama, niti mi pripadamo njoj.
Searching for divine solitude