Ommadawn. Treći album Mike Oldfield-a, objavljen pre 42 godine, mogu slobodno reći da je obeležio moje pozno detinjstvo i adolescenciju. Bila je to zvučna ulaznica u moj tajni svet, magična kaseta koja bi našla put do mog vokmena svaki put kada bih poželeo da se iskradem u šume, da odem na neka daleka, skrovita, samo meni poznata mesta. Pritisnuo bih Play, i ovaj zajednički, dosadan i uštogljeni svet pun pravila bi nestajao. Spakovao bih časkom svoj ogromni transportni ranac, strpao u njega vreću za spavanje i šator, i agilnošću klinca punog neizdrža za nekim tajnovitim šumama i gorama ga zabacivao na leđa, hvatao prvi autobus u nepoznatom pravcu, i očas bih se obreo u tom svetu čuda, iz kojeg je potekao Ommadawn… Taj božanski zvuk koji je stvorio jedan drugi introvertni klinac, kome, kao i meni, ovaj zajednički svet nije trebao. Taj moj svet bio je okupan suncem, obojen u zeleno i plavo, milovan vetrom, gde su svoju pesmu svirali potoci, bumbari i ptice pevačice. Svet koji je bio najsličniji onome što su nas učili da se zove raj.
Neutoljiva radoznalost me je vukla na sve strane, ali me je taj čist, nevin zvuk nepomućene sreće Ommadawn-a, najjače vukao ka Gornjoj Beloj Reci, uspavanom selu pod Tupižnicom, u kojem me je večito iščekivala moja bakica Dragoslava, uvek zabrinuta čime će da nahrani mene, tvrdoglavo dete koje neće da jede meso, i u brizi da ne ostanem gladan, uvek bi mi skuvala najbolji pasulj na svetu uz koji bih u slast pojeo najljuće papričice na svetu iz njene bašte i svemu tome dodao najbolji sir na svetu od mleka koje su dale njene ovčice. Prespavao bih tako uvek prvu noć u sobi u kojoj bi me ranom zorom razbudilo sunce koje izranja iza obližnjeg brda, a u nozdrve se uvlači mirisna čistina svežeg planinskog vazduha pomešana sa svim štalskim aromama koje me nepogrešivo podsećaju da sam došao u svet prirodniji i stvarniji od gradskog betona u kojem sam provodio veći deo života.
Bakica je uvek želela da budem tu, sa njom, da joj natenane ispričam vesti iz velikog sveta, ali je mene pustolovno, nemirno srce uvek vuklo mojim livadama, mojoj klisuri, mojoj planini, Tupižnici. Uprtio bih tako odmah nakon doručka transportni ranac na leđa, i uz obavezni Ommadawn iz slušalica, krenuo u susret svim tim svojim mestima za kojima uvek bezgranično žudim. Bilo je to jedno ritualno hodočašće, bili su to jedini trenuci u jednom pretežno dosadnom klinačkom životu, čiji je preveliki deo bio ispunjen smaračkim pohađanjem škole, kada sam se osećao potpuno i iskreno, nepomućeno srećan. Trenuci kada više ni o čemu nisam mislio, jer sam imao SVE. Sve što sam voleo bilo je tu. Sa svakim korakom koji bih prešao, blaženstvo je uvek nekako bilo nadohvat ruke. Nisam više morao da tragam, jer sam stigao na cilj. Plutao sam preko tih livada i kroz šume, takoreći u bestežinskom stanju. Bilo je to vreme i mesto kada sam doživeo i neka onostrana, pojmovima običnih smrtnika teško opisiva stanja, koja se trapavo žigošu rečima nirvana, blaženstvo, prosvetljenje. Biti JEDNO s univerzumom.
Na svojoj steni u klisuri Lasovske reke, jednom magičnom mestu oko kojeg je reka pravila luk od 180 stepeni, i odakle sam mogao sve vreme da posmatram šumovito lice Glogovice, jednog od dva najviša vrha Tupižnice, umeo sam da sedim nepomično satima. Često i noću, posmatrajući pun mesec i razgovarajući sa… Nećete mi verovati ako vam kažem s kim. Zato neću. Ispod te stene, na reci, nalazile su se valjavice mojih predaka, koji su bili poznati valjavičari u tom kraju, već tada urušene do neprepoznatljivosti. Umeo sam da lutam kroz te šume danima, ne plašeći se ničega. Često bi preda mnom iskočio neki bambi, i kroz par skokova nestao u gustom zelenilu. Ponekad bih uznemirio i poneko divlje prase ili zeku. Bilo je to vreme kada su Koželjci, starci, još uvek na visoravan Tupižnice svakog leta dolazili sa svojim stadima ovaca. Često bih prespavao u njihovim kolibama, deleći skroman, jednostavan život sa starinama, dopunjavajući svoju čuturu na bunarima, ili na česmi kod Ledenice, jedina dva mesta gde je na visoravni Tupižnice bilo vode. Šetao bih laganim korakom po stenama beskrajno dugog zapadnog odseka Tupižnice, i posmatrao kako sunce zalazi za Rtnjem. I bio ubeđen da su Rtanj i Tupižnica zapravo on, i ona. Tada sam često imao običaj da kažem da, kada umrem, želim da me sahrane tamo negde gore, na grebenu Tupižnice, na mestu s najlepšim pogledom, jer tamo pripadam.
Danas je Tupižnica jedna zaboravljena planina, urasla u kupinjake i travu visoku po dva metra. Starci koji su čuvali stoku gore davno su pomrli, a njihove kolibe su se mahom srušile. Čak je i česma kod Ledenice presušila, a staze kroz njene šume odavno koriste samo divlje životinje. Kažu da su se na Tupižnicu vratili i vukovi. Sa Stare planine, iz Bugarske. Gornja Bela Reka ostala je bez većine svojih stanovnika i uskoro će podeliti sudbinu napuštenih Staroplaninskih sela. Ostalo je samo… Sećanje na jednu bezbrižnost, na moju bakicu Dragoslavu, koja mi je strpljivo pokazivala koje su livade naše dok je svoje ovčice vodila kao savršene kosilice za 100% prirodnu travu.
Onda je, kao grom iz vedra neba, 42 godine nakon što je izašao Ommadawn, stigao Return to Ommadawn. Matori sanjar je ponovo usnio svoj san, iskopao iz zapećka zaboravljenu emociju, koja je i njemu i meni pomogla da ponovo budemo bezbrižni klinci, kao nekada. Tako sam srećan što je matori to napravio… Jer na momente gubim kompas, pomislim da mi je istekao rok upotrebe, prebrojavam sede i teškom mukom savijam zarđalu kičmu. I onda dođe nekih četrdesetak minuta muzike kakvu samo jedan introvertni, naivni i genijalni sanjar poput njega može da napravi, muzika koja briše sve ove godine i uliva mi nepogrešivu spoznaju da sam u duši još uvek isti onaj klinac od 15 godina, da sanjam isti san i živim od istih emocija, samo mi se fasada neznatno izmenila. Hvala mu beskrajno na tome.
Muzički kritičari će sigurno, u punom naletu svoje narcisoidnosti i pokušaju da dokažu britkost svog pera i uma, već naći način da ga sofisticirano popljuju i omalovaže, ali iskreno, zabole me za to. Oni nikada nisu osetili sve ono što sam ja osetio uz Ommadawn, i nikada neće spoznati Tajnu.
I napokon, za kraj, ono što ste sve vreme čekali. Shvatićete da je matori isti onaj od pre… 4-5 banki. Da mu godine ne mogu ništa. Da NAM godine ne mogu ništa. Dokle god osećamo, dokle god sanjamo svoj san, živimo. On se vratio u Ommadawn, a ja sam pronašao put nazad do svojih šuma, koje su moj pravi dom.