Overlending je pre svega način života. Filozofija potpune slobode i neposedovanja stalnog staništa, stalno kretanje u potrazi za skrivenim, divljim predelima gde je čovek lišen stega savremene civilizacije. Odbijanje da se povinuješ diktatima društva, želja da ostaneš svoj.
Overlender se može kretati na razne načine, počev od pešačenja, preko bicikla ili motorcikla, mada većina njih bira neko motorno prevozno sredstvo na četiri točka, jer im obezbeđuje pokretljivost, brzinu i komfor, i može predstavljati sasvim adekvatnu zamenu za nepokretno stanište, odnosno kuću. Od nekih bazičnih varijanti, u vidu 4×4 vozila sa krovnim šatorom ili zadnjim delom vozila uređenim za spavanje, do pravih malih kuća na točkovima, sa tušem, kuhinjom, agregatom i kompletnom opremom koju možete naći i u nepokretnim kućama. Posedovanje takvog vozila ne čini vlasnika “invalidom” koji ne poznaje i ne upražnjava druge vidove kretanja i aktivnosti, već mu samo daje sjajnu bazu sa gotovo neograničenom vremenskom autonomijom, koja se može stacionirati na najneverovatnijim mestima duboko u divljini i predstavlja odlično polazište za sve ostale aktivnosti koje bi, ako bi se do te tačke moralo stići isključivo pešice, bile teško ili nikako dostupne. Drugim rečima, vozilo jednom overlenderu nije smisao i cilj boravka u prirodi, već samo alatka koja mu omogućuje da dalje stigne, duže ostane, lakše prebrodi vremenske nepogode, i realno više vremena posveti svemu onom lepom što u toj prirodi zavređuje da bude viđeno i doživljeno (uključujući kraće i duže pešačke izlete).
Ipak, populacija planinara, ili hajkera kako se to danas moderno naziva, gotovo bez izuzetka nema razumevanja za takav pristup boravku u prirodi. Praktično svaki susret overlendera u pokretu sa pešačkim grupama na terenu rezultuje napetim situacijama – u najmanju ruku mrštenjem (gde možemo samo da zamislimo šta nam sve psuju u sebi), a ponekad i ružnim gestikulacijama, ili ciničnim, odnosno otvoreno neprijateljskim komentarima. Prosečan pešak – planinar, ne razume suštinu overlendinga, i nema svest o tome da sa overlenderima zapravo deli istu pasiju, samo što je ovaj, u trenutku kada su se susreli, u fazi preseljenja svoje “kuće” na drugu lokaciju. Umesto toga, u glavama pešaka je ukorenjen jedan stereotip koji će svako vozilo koje mu se u prirodi pojavi u vidokrugu sebi mentalno da predstavi kao “adrenalinske divljake” koji dime unaokolo, izvode egzibicije i kramponima prekopavaju livade – čak i kada oni to ne čine.
Otkud taj stepen netolerancije i animoziteta? Planinari će mahom overlendera optuživati za “samoživost”, previđajući činenicu da su upravo oni ti koji imaju primedbu i želju da overlenderu uskrate pravo na slobodno kretanje tim predelom, a ne obrnuto. Kažu “prave buku, narušavaju zvuke prirode, smrde, smetaju”. Isto to bi i overlenderi mogli reći kada na putu čija širina i kolotrazi nesumnjivo ukazuju na to da se radi o putu namenjenom kretanju vozila, kao prepreku za normalan prolaz zateknu pešake – ali oni to nikada neće učiniti, već će usporiti, ako treba i stati, kako bi obezbedili uslove za bezbedno mimoilaženje. I ko je onda u toj priči egoističan i samoživ? Šta je to što jednoj kategoriji putnika daje veće pravo na kretanje kroz divljinu nego drugoj kategoriji putnika? Ekološki “argumenti” se jednostavnom logikom mogu oboriti, i to nije poenta ovog teksta, dovoljno sam se puta do sada time detaljno bavio, pa neću ponavljati dobro poznate stvari.
Ako mislite da samim overlenderima ne smeta buka i izduvni gasovi, varate se. Smeta im podjednako kao i vama. S tim što oni to trpe sve vreme dok su u pokretu, a vi ćete to trpeti ne duže od desetak sekundi, dok se njihova vozila ne udalje. Jednostavno to shvataju kao cenu koja se mora platiti za povećanu pokretljivost i autonomiju boravka u divljini (barem dok tehnologija ne uznapreduje u dovoljnoj meri da ta dva faktora u potpunosti eliminiše). “Problem” je očigledno što je ta autonomija i povećana pokretljivost – njihova, a ne vaša. I ta činjenica spontano budi egoizam u ljudima.
Zato bih molio svoje prijatelje planinare da, kada u prirodi sretnu overlendera, barem pokušaju da pokažu malo više razumevanja, tolerancije i širine duha. Jer, čudni su putevi. Može vam se desiti da i vi jednoga dana, želeći da sopstvene mogućnosti za uživanje u prirodi i pokretljivost podignete na viši nivo, postanete (motorizovani) overlender.
